Sest godina je kako ne zivim u Beogradu. Iz nekog razloga kad shvatim koliko sam godina van rodnog grada postane mi velika cifra taj broj sest i obuzme me jeza. Nadam se da i drugi koji zive priblizan broj godina van svoje domovine imaju slican osecaj i da nisam usamljena u svom osecaju. Ipak, mozda ja samo trazim potvrdu za svoja osecanja od drugih, a to nebi trebalo da me zanima. Iz samo meni nepoznatih razloga na pitanje koliko godina zivim van svoje zemlje, uvek smanjim za jednu godinu i evo sada sam na pet godina zivota u inostranstvu. To radim zato sto mi je lakse (cega lakse, ne znam) ali tako sebi smanjujem bol zbog napustanja svog Beograda. Pitam se da li i dijaspora ima slican osecaj?
Veoma cesto se setim profesionalnih sportista koji su nastavljali karijeru u inostranstvu i odgovarali novinarima na pitanje kako im je bilo kada su se preselili odgovorom da im je bilo bas tesko kada su napustili svoj dom. Godine su prolazile i oni su se navikli govorili su. Uvek sam se secala tih odgovora kada sam i sama se osecala isto. Jedina razlika je sto ja nisam profesionalni sportista. Eto, dovoljno je vremena proslo i sada je lakse. Istina je kada kazu da za sve je potrebno vreme. Nazalost kada boli, kada je sveze, vreme jos uvek ne moze pomoci jer smo na pocetku. Tada boli.
I tako u svih ovih sest godina, drugaciji su osecaji bili u meni svakim mojim dolaskom u Beograd. Volela sam svaki momenat osvescivanja mog trenutnog dozivljaja, setnje gradom, uspomenama kojih sam se prisecala, gledanje fasadi, razmisljanje o istoriji koju su nosile. Volela sam da budem sama sa mojim Beogradom. Nedostajao mi je i zelela sam da mu posvetim vreme kao sto bi svakoj svojoj drugarici, sela i slusala. Sama sa svojim mislima bili smo Beograd i ja. Sama a u stvari u najlepsem drustvu. Nekada sam volela da prosetam Vracarom, nekada Dorcolom. Volela sam i da sednem u kafic i onda slusam o cemu ljudi razgovaraju, sta ih zaokuplja. Zelela sam da zabelezim taj momenat u srcu koje bi uvek zaigralo kada sam bila posvecena, skoncentrisana, i u trenutku.
Ima istine u tome da nesto ne volimo toliko dok to ne izgubimo. Ja, istina nisam izgubila svoj grad ali ga jesam napustila. Iako je to bila moja slobodna volja, patila sam. Patila sam kao posle raskida ili gubitka osobe u zivotu. Osecala sam da sam izdala svoj grad i zamenila ga nekim tudjim. Dugo me taj osecaj drzao. Ali kao sto sam vec pomenula, vreme cini sve. Sada dolazim u Beograd i uvek mu se radujem kao sto sam i ranije, ali vise nemam taj osecaj da sam ga napustila. Veoma cesto, tj. skoro uvek je osecaj kao da ga nikada nisam ni napustala, jer moj grad nikada ne moze biti nepoznat meni, koliko god se on menjao fizicki. Neke puntove grada koje volim uvek ce ostati za mene iste.
Vreme je covekov najbolji prijatelj.